Page 68 - Bilten broj 10 2021

celine koje smo nazvali zahtevi: po mom mišljenju, jedinstvo mase je rezultat artikulacije
zahteva. Ova artikulacija, međutim, ne korespondira sa stabilnom i pozitivnom konfiguracijom
koja bi se mogla razumeti kao jedinstvena celina: sasvim suprotno, budući da je u prirodi svih
zahteva da polažu pravo na određen utvrđeni poredak, ona stoji u specifičnom odnosu sa tim
poretkom, nalazeći se istovremeno i u njemu i izvan njega. Pošto takav poredak ne može u
potpunosti da apsorbuje zahtev, on se ne može konstituisati kao koherentan totalitet; međutim,
zahtevu je neophodna neka vrsta totalizacije kako bi se mogao iskristalizovati u oblik koji se
kao takav da upisati u „sistem”. Svi ti ambivalentni i kontradiktorni pokreti svode se na
različite oblike artikulacije između logike razlike (difference) i logike ekvivalencije
(equivalence)…

Ernesto Laklau

5. Česlav Miloš: ZAPISI NA SALVETI: odabrani eseji / Beograd: Laguna, 2018.

Preuzeto sa sajta:
https://www.laguna.rs/n4207_knjiga_zapisi_na_salveti_laguna.html

Već je ogled o staljinističkom sistemu i totalitarnoj svesti Zarobljeni um potvrdio Česlava
Miloša kao mislioca koji je, po sopstvenim rečima, u esejima iznosio ono što nije mogao u
poeziji. Njegovi pozni eseji objedinjeni u ovom izdanju pod naslovom Zapisi na salveti,
nastali u poslednjoj deceniji XX veka, po prvi put se objavljuju na srpskom jeziku.

U izboru i prevodu Ljubice Rosić, ove eseje povezuje kritički odnos prema civilizaciji s kraja
veka, prema njenoj površnosti i lažnim vrednostima, pružajući čitaocu jasno komponovanu i
celovitu knjigu. Pored promišljanja nemoralnosti umetnosti, značaja poljske poezije, statusa
savremenih emigranata, čiju je sudbinu i sam podelio, ovde nalazimo i Miloševe uspomene,
portrete prijatelja i poznanika (Kami, Brodski, Kolakovski), poznatih pesnika i prozaista
(Dostojevski, Ruževič, Šimborska, Gombrovič, Vitkjevič), pa i pisaca sa čijim se pogledima
nije slagao (Larkin), pronalazeći u njihovom delu ono što najviše intrigira današnjeg čitaoca.

Jedan od poslednjih u ovom izboru, esej „Sreća” predstavlja Miloševo zaveštanje o mirenju sa
svetom. Pesnik-mudrac, koji je nadživeo većinu svojih vršnjaka, za vreme posete rodnoj
Litvaniji opet postaje dečak. „Gledao sam livadu. Naglo sam postao svestan da sam za vreme
svojih dugogodišnjih lutanja uzalud tražio tu kompoziciju lišća i cveća, kakvu sam ovde našao,
i da sam uvek sanjao o povratku. Ili, tačnije, razumeo sam to tek kad me je preplavio veliki
talas osećanja, koji mogu da nazovem samo jednom rečju – sreća.”