Page 87 - Bilten broj 9 2022
P. 87

Четири  одломка  одају  почаст  медитеранском  острву  Корзици,  кроз

            елегично текстуално ткање између прошлости и садашњости. У Малом излету у
            Ајачо, Зебалд обилази Наполеоново родно место и размишља о наговештајима
            будућности тог великог човека у његовом детињству.

                    Инспирисан  италијанским  гробљем,  Campo  Santo  је  сањарија  о  смрти,
            која полази од нечитких натписа, величине и украса надгробних споменика и
            развија се све до крвљу натопљене легенде о Светом Јулијану.

                    Зебалд  такође  испитује  како  дела  Гинтера  Граса  и  Хајнриха  Бела
            откривају  „озбиљне  и  трајне  деформације  у  емоционалном  животу”
            послератних  Немаца,  како  се  Кафкино  занимање  за  присуство  духова  међу

            смртницима  одражава  и  у  Зебалдовом  писму,  те  како  књижевност  може
            представљати покушај реституције за неправде стварног света.

                    Вртоглав  у  својој  ерудицији,  доступан  у  дубокој  емоцији,  Campo  Santo
            потврђује  Зебалдово  место  поред  Пруста  и  Набокова,  великих  писаца  који
            опажају невидљиве везе што одређују наше животе.



                    „Да  ли  је  књижевна  величина  и  даље  могућа?  Како  би  узвишени
            књижевни подухват требало да изгледа? Један од ретких одговора представља
            дело В. Г. Зебалда.”

                                                                                                                             Susan Sontag





            3.  Љиљана  Пешикан  Љуштановић:  ПИШЕМ  ТИ  ПРИЧУ:  РЕФЛЕКСИ
            УСМЕНЕ  КЊИЖЕВНОСТИ  И  ТРАДИЦИОНАЛНЕ  КУЛТУРЕ  У
            ПИСАНОЈ КЊИЖЕВНОСТИ И САВРЕМЕНОЈ КУЛТУРИ СРБА / Нови
            Сад: Академска књига, 2020.



            Преузето са сајта:
            https://akademskaknjiga.com/katalog/pisem-ti-pricu/

                    „Иновативан интерпретацијски приступ, аналитички смисао за детаљ и за
            целину,  изузетно  поуздано  и  широко  познавање  литературе  о  предметима  о
            којима се пише уз акрибично навођење цитата и аутоцитата – карактеристике
            су ове књиге. Спроведена истраживања обједињују два тока српске књижевне и

            културне        традиције,       усмени/традицијски          и     писани,       у     великом
            књижевноисторијском  распону.  Аргументован  је  закључак  да  различити
            елементи традиционалне културе могу бити снажан интеграциони импулс у
            новијој и савременој српској књижевности.”

                                                                                                                              Марија Клеут
   82   83   84   85   86   87   88   89   90   91   92