Page 110 - Bilten broj 8 za 2023 godinu

неизбежно – неизбежно не само ради психичког здравља појединца него и
здравља читавог колектива.

Уколико жена жели да разуме саму себе, али и уколико мушко-
патријархални свет оболео од једностраности жели да оздрави, неопходно је
изнова открити ту „различитост” женске психе. Аналитичка психологија је
препознала да је у несвесном мушкарца присутно и активно женско, те да је у
жени присутно и активно оно мушко. Да би се разумели сви проблеми у вези с
љубавним односом и браком потребна нам је дубинска психологија женског
која би водила рачуна о тим новим сазнањима; она ће допринети да и мушкарци
и жене потпуније разумеју властиту природу.

5. Слободан Тишма: АСТАЛ ТИШ РИБА ФРИШ. ЖИВОТ ПЕСНИКА:
POLITICAL NIGREDO / Београд: Футура публикације, 2022.

Преузето са сајта:
https://www.vreme.com/kultura/astal-tis-tisma-fris/

У новом роману Живот песника, намишљеном као први део
аутобиографске, а то значи аутофикцијске трилогије Астал тиш – риба фриш,
Слободан Тиш кува фиш од чега другог него од – властитих life & times. Не
радимо ли то сви, anyway? Само, откад је Кнаусгор продао фору (то није ништа
лоше, јер књиге су му сјајне) са својеврсним књижевним хиперреализмом у
седмокњижју Моја борба, некако се и на пишчево експлоатисање мајдана
властитог живота гледа другачије. Али опет, није баш ни да је Тишми требао
Кнаусгор да му покаже пут: сва је његова проза, мање или више, пренакрцана
аутобиографским референцама, а понајвећа разлика у односу на нови роман
можда је у томе што је стилско-иронијски одмак овде, па, не баш нестао, али је
прилично пригушен. Људи и топоними углавном се зову онако као и у
„стварном животу” (има и изузетака, по некој унутрашњој тишминској логици
коју не одгонетамо, али је пратимо без отпора) и уопште, приметно је настојање
да се романескни текст елементарно заузда, тако да се може разговетно пратити
једна, не баш линеарна, али ипак доследна прича једног живота. Када бих сад
написао да писац у том зауздавању ипак не успева до краја, то би се можда
могло схватити као критич(ар)ски приговор, мада се уопште не би о томе
радило, напротив: пре би то било дискретно задовољство што Тишму не
напушта лудичко-авангардни драјв. А то је опет део оног здравог приступа
(ауто)фикцији о којем сам говорио на почетку текста.

Теофил Панчић