Page 76 - Bilten broj 5 2024

критичког мишљења се, како ауторка показује, не исцрпљују само са
критичким разумевањем медијских садржаја. Оно је смислено само ако је
операционализовано – ако, дакле, води племенитим акцијама на личном и
колективном плану. Партиципација појединца у грађанском друштву и, у

коначници, демократизација грађанског друштва крајњи су исходи до којих
медијска писменост и критичко мишљење треба да доведу.
Студија Медијска писменост и критичко мишљење оригинално је и
комплексно емпиријско истраживање чији ће резултати бити драгоцени
креаторима јавних политика у области средњошколског образовања, али и
свима који увиђају да процес васпитања и ширења потребних знања у
дигиталном добу, више не може да се заснива на конвенционалним праксама
аналогног друштва.

7. Борис Миљковић: ДУБОКА НОСТАЛГИЈА / Београд: Геопоетика
издаваштво, 2023.

Преузето са сајта:
https://www.geopoetika.com/o-knjizi/1826/duboka-nostalgija

У Америци су Парове Џона Апдајка назвали временском капсулом (због
мноштва историјских догађаја смештених у позадину приче). Миљковићев
роман могао би се слично одредити, јер су и у њему личне судбине неодвојиве
од епохе у којој се прича одвија.

Дубока носталгија стиже до дна, али тамо и даље копа: кроз слике успона
и пада источноевропског комунизма, овај беспрекорно написан роман тражи и
одсликава скривену сексуалну револуцију која се одиграла на крилима
идеолошке еуфорије.

Успон и пад, ти обавезни појмови из сексуалног речника, имају своје
важно значење и у политици. То писац ове књиге види и зна и вешто користи.

И сам присутан на сликама епохе, одмах уз главне јунаке, он своје стање
назива заточеништвом у фотографији. Одатле нам се јавља и занимљиво прича
како је стварно било.

Овај роман-есеј почиње и завршава се дилемом о којој научници и даље
расправљају – једни тврде да живот, као такав, има будућност, а други опет
кажу да, ако је има, а вероватно је има, онда и смрт има будућност, светлу и
доживотну.
Писац ове забавне и неодољиве књиге прикључује се поменутој научној
дискусији питањем: – Има ли наших трагова у будућности, тамо где још нисмо
стигли? Шта ако је наша слика, тј. слика о нама, доспела пре нас у та далека
пространства, побегла одавде брзином светлости и тамо се сместила и спојила
са неким другим сликама? Шта онда?