Page 103 - Bilten broj 11 za 2023. godinu

образовању, описује два од своја три брака и описује свој развојни пут унутар,

око и изван холивудских студија. У потери за светлом се не завршава у
садашњем тренутку, мада није далеко од њега. Књига би заиста могла добити и
наставак. Могао би се звати „Син светлости”. Или „Светлост, II део”. Стоун
воли наставке. Направио их је неколико.

Не изненађује то што Вијетнам заузима централно место у књизи. Рат
који је Америка водила у Вијетнаму, којег Вијетнамци зову Амерички рат,
историјски је догађај који је обликовао Стоунов идентитет и поглед на свет, али

и обезбедио материјал за „Вод”, његов филм из 1986. који се може похвалити
импозантном глумачком поставом, како црних, тако и белих глумаца, међу
којима су Чарли Шин, Том Беренџер, Вилем Дафо, Форест Витакер, Кори
Гловер и Џони Деп. „Вод” је добио четири Оскара: за најбољи филм, најбољу
режију, најбољу оригиналну музику и најбољу монтажу.

Стоун води читаоце иза сцене, показује како и зашто је снимљен „Вод” и
како замало да не дође до биоскопског платна. Аутор такође описује стварање

„Поноћног експреса” и „Салвадора”, два филма која су на свој начин била
подједнако контроверзна као и „Вод”. У кратком и упечатљивом опису књиге У
потери за светлом, уважени британски глумац Ентони Хопкинс, погодио је
право у центар када је написао да је Стоун „огроман провокатор”, да „дрма
кавез”, „сека Персама руши илузије” и „изазива пренераженост”.

Сека Персе вероватно неће желети да читају Стоунову аутобиографију.
Они који не воле да им се дрма кавез ће је, вероватно, такође заобићи. Али они
проблематични ће у његовој аутобиографији вероватно препознати књигу која

њихов борбени дух оснажује, охрабрује и наоружава. Стоун је довољно велики
и довољно самоуверен да у књизи прикаже и коментаре својих најљућих
критичара, као што је Полин Кејл из Њујоркера, која за Стоуна каже да је у исто
време тврдокоран и сентименталан, мешавина левичара и десничара, и
аутсајдер у филмској индустрији који „у души носи све то холивудско блато”.

Стоун је у аутобиографији изнео своје огромне контрадикторности. Са
једне стране, жели да мрси конце холивудским студијима и искаже свој бес, а са

друге стране жели, како и сам признаје, „новац, популарност, славу и
поштовање”. Не само да је опстао већ је успео ван свих својих очекивања.

Неочекивано признаје да је гласао за Роналда Регана 1980, али не
објашњава зашто. Недавно је помогао у промовисању лика Владимира Путина
кроз четворочасовни документарац о руском председнику, који пред камерама
каже да нема лоше дане, јер „није жена”.

Када описује сам процес стварања, даје невероватно корисне савете, као
када, на пример, објашњава да је писање „соло” активност у којој је аутор у
сопственој глави, да је монтажа „облик поновног писања”, а када филмаџија

режира, он заправо импровизује, дели своје приватно искуство и испољава га
кроз филм.