Page 127 - Bilten 8

У освит 1925. најмлађи председник италијанске владе, човек који је на себе
преузео кривицу за Матеотијево убиство као да је нека заслуга, лежи у свом стану
пуном бува. Бенито Мусолини, „син века” седео је у канцеларији листа „Il Popolo
d’Italia” спреман да се суочи са непријатељима када је убедљиво био поражен на
изборима 1919. Сада је победник на свим фронтовима, а ипак изгледа као да је на
самрти због чира који га изједа изнутра.

Тако почиње други део злосрећне епопеје фашизма коју Скурати прича
смештајући је у форму романа. О М. се више не приповеда изнутра, јер он постаје
неприступачан ентитет, „ларва моћи која се претвара у лептира чија је усамљеност
потпуна”. Око њега стари камаради растржу једни друге попут чопора паса. Дуче
пак постаје далековид, он жели да се одмерава само са питањима од пресудног
значаја, са великом историјом. Решавање спорова између партијских
руководилаца поверава Аугусту Туратију, који је трагичан у свом покушају да
поступа исправно; Бадољу и Грацијанију поверава афрички подухват, који се
слави у реторичким описима непрегледних дина, али се у стварности води као
најпрљавији од свих ратова и иде до ужаса које са собом носе бојни отрови и
концентрациони логори.

Прича кулминира 1932, на десетогодишњицу револуције, када М. подиже
импресивни, сабласни споменик фашистичким мученицима и када, чини се, више
најављује будућа крвопролића него што одаје почаст покојницима из прошлости.

„Оваква проза у текућој књижевној продукцији, која је на јаким антибиотицима,
заслужује медаљу за храброст.”

Antonio d’Oriko, Lettura