Page 122 - Bilten 8

велики број нуклеарних тачака којима је због опасности од зрачења трајно
забрањен приступ, и неке од њих обухватају читаве националне паркове у које
људска нога више не сме да крочи.

Мада свет највише памти бомбе из Другог светског рата и несреће у атомским
електранама, Бубњевић нам открива и да је девет нуклеарних нација до краја 20.
века обавило скоро 2.000 нуклеарних проба, углавном тајно, ширећи радијацију
кроз Земљину атмосферу. На десетине је хиљада војника плански излагано
ефектима бомбе у сврху проучавања и експериментисања. Милиони људи који су
живели у релативној близини оваквих „покусних“ места оболевали су од
леукемије, лимфома и меланома, јер су удисали радиоактивну прашину и јели и
пили контаминирану храну и воду. То се дешавало од Америке и Русије, до
Британије и Аустралије. Књига разјашњава и да ли је СССР размештао нуклеарне
пројектиле у америчком суседству – на Куби. Југославија је такође имала свој
нуклеарни институт у Винчи основан по Титовој наредби. Маштарења о изградњи
бомбе остала су неостварена, али зато јесте унапређена домаћа наука. Ту ће доћи и
до прве нуклеарне хаварије у нашој земљи у којој ће бити озрачено шест младих
научника којима се Драган Бјелогрлић бави у тренутно врло актуелном филму
„Чувари формуле” (снимљен по бестселеру Горана Милашиновића „Случај
Винча”). У својој завршници књига не пропушта да помене и Острво три миље,
Чернобиљ и Фукушиму, злогласне нуклеарке у којима су се десили најгори
светски нуклеарни инциденти. Чернобиљ је пак зауставио и трајно одложио план
да се у свакој од тадашњих југословенских република отвори по једна атомска
централа.

Изванредно проницљив, темељно информисан, новинарски разумљив и сажет, и
вансеријски допадљив, Бубњевић нам не износи само историју атомске бомбе већ
нам и на један изузетно питак начин даје преглед светске геополитике од рата па
наовамо. Занимљиво је да уз све страхоте и ужасе описане у књизи, Бубњевић не
види да ће се човечанство удаљити од нуклеарне енергије, јер ће због огромне
потребе за ресурсима којих планета има у ограниченој количини која се убрзано
смањује, свет управо морати да се много више ослања на енергију атомског језгра,
него на ону коју би добио било каквим сагоревањем, хемијским процесима или
употребом природе. Наша будућност је нуклеарна! Земље у суседству, попут
Мађарске, Румуније и Бугарске, добијају преко 40% своје енергије управо из
нуклеарки.
Мирослав Башић Палковић