Page 85 - Bilten broj 2 2021

novac po sebi ne predstavlja vrednost”. Vrednost novcu je dao čovek, dobrovoljno, praveći od
njega najvećeg boga.

Smrt osećanja

Analizira Lorenc kako je zahvaljujući profitabilnim odnosom prema okolini moderan čovek
„tržišnu situaciju” preneo u emocije, napravio ekonomiju prijatnost - neprijatnost. Tako su se
stvari neizbežno pomerile u pravcu sve manje osetljivost prema onome izaziva prijatnost.
(„Napredak gubitka sposobnosti za doživljavanje prijatnosti velikim delom potiče iz
navikavanja na sve jače podsticaje”) Napominje i: „Rastuća netrpeljivost prema neprijatnosti
dovodi do toga da ljudi gube sposobnost da tegoban rad ulažu u poduhvate koji tek dugoročno
obećavaju prijatnost”. Potreba za trenutnim zadovoljenjem, ističe, zapravo radi protiv
zadovoljenja jer pravo zadovoljenje se postiže tek ako je čovek sebe uložio u nešto. Primećuje
da je kod mladih sve rasprostranjenija zabluda da je ljubav samo izvor zadovoljstva.
Savlađivanje prepreka, piše Lorenc, i za razvoj i za zadovoljstvo. Ali, „prepreko moraju biti
prirodne na neki način pravične. (...) Savladavanje namerno izazvanih otežavanja života (kao
što su socijalne razlike, nepravda...) ne pruža zadovoljenje, naprotiv”.

Genetsko propadanje

Posvećuje pažnju nastanku i očuvanju socijalnih ponašanja koja donose korist zajednici ali ne i
pojedincu, ili mu čak nanose štetu. „Čavke su razvile odbrambenu reakciju zbog koje se svaka
jedinka sa izvanrednom hrabrošću angažuje za odbranu suvrsnika kojeg je uhvatila neka zver”.
Čovek, međutim, sve više gubi čak i percipiranje pojma društvenog dobra. „Društvo sve više
prožimaju „asocijalni elementi” koji parazitski žive od socijalnih ponašanja još normalnih
članova socijalne zajedniceˮ. Lorenc smatra da čovek ima urođena saosećanja, pravičnost...
koja su u međuvremenu „teško stradala”. Govori o „patološkim ekstremima formiranja javnog
mnjenja” koja postaju mejnstrim.

„Današnji nakazni oblik liberalne demokratije nalazi se na kulminacijskoj tačci”, napominje
Lorenc. I ističe: „Među uslovima modernog civilizacijskog života na delu nije nijedan faktor
koji selekciju vrši ciljajući na dobrotu i pristojnost, izuzimajući urođeno osećanje za ove
vrednosti tamo gde je još postoji. U režimu privredne konkurencije zapadne kulture selektivnu
prednost nedvosmisleno ima onaj koji te vrednosti negira”.

Kapital i njegova logika vode infantilizaciji, jer „Infantilan čovek je nekreativan a društvo
forsira i fabrikuje takve.” (...) „Nesumnjivo nam propadanjem genetski ukotvljenog socijalnog
ponašanja preti apokalipsa, i to u jednom posebno groznom obliku”. Napominje da nada leži u
detinjoj čistoti i naivnosti koja se kod odraslih ogleda u kreativnosti i citira Šilera: „Čovek je
sasvim čovek samo tamo gde se igra”.