Page 77 - Bilten broj 7 ya 2022 godinu
P. 77

5. Самјуел Бекет: МАРФИ: СА КОМЕНТАРИМА / Београд: Лом, 2020.

            Преузето са сајта:
            https://lombooks.com/shop/nekategorizovano/marfi/

                    Један од најистакнутијих авангардних писаца ХХ века рођен је у Ирској,

            13. априла 1906.

                    Прославио се драмом Чекајући Годоа (1952). Писао је и на енглеском и на
            француском.

                    Марфи (1938) је његов први роман, Бекет каквог не познајемо довољно, и
            без  кога  се  не  може  у  пуној  мери  разумети  читаво  његово  дело.  Током
            тридесетих,  Бекет  је  проналазио  своју  технику  и  себе  као  писца;  све  што  је
            написао  била  је  припрема  за  Марфија,  који  је  кулминација  ове  прве  фазе
            Бекетовог стваралаштва. У Марфију су садржане све Бекетове теме, и ово дело

            представља  полазну  тачку  за  касније  романе  –  „Вот”  (1953),  „Молоа”  (1951),
            „Малон  умире”  (1951),  „Немушто”  (1953),  „Како  је  то”  (1961),  „Мерсије  и
            Камије”  (1970),  као  и  бројне  позоришне  комаде.  Бекет  је  од  1938.  живео  у
            Паризу.

                    Марфи је комедија апсурда, у традицији која иде од Сервантеса и Раблеа
            до  Џојсовог  Уликса,  одраз  литературе  коју  је  Бекет  читао  тридесетих,  као  и
            његовог  живота  у  Лондону,  где  се  и  одвија  радња  романа,  једним  делом  на
            психијатријској  клиници.  Ово  пре  свега  егзистенцијалистичко  дело  има  и

            љубавну причу, оно је и сатира, портрет Бекетовог живота у младости, где је
            главни  јунак  умногоме  сам  Бекет.  Дилан  Томас  је  био  међу  првима  који  је
            похвалио  књигу,  посебно  њену  непредвидљивост.  Марфи  почиње  сценом  у
            којој је јунак романа везан за столицу за љуљање.

                    „Седео  је  тако  на  својој  столици  јер  је  уживао  у  томе!  То  је  пре  свега
            пружало  уживање  његовом  телу,  задовољавало  му  је  тело.  Затим  му  је
            ослобађало дух. Јер све док му тело није смирено, није могао да живи у свом

            духу,  како  је  описано  у  шестом  поглављу.  А  живот  у  духу  пружао  му  је
            уживање, такво уживање да уживање није било права реч...

                    Љуљање је постајало све брже и брже, све краће и краће, пресијавање је
            нестало, извикивање напољу је нестало, тело ће му се ускоро смирити. Већина
            ствари под месецом постајала је све спорија и спорија, а онда стала, љуљање је
            било све брже и брже, а онда стало. Тело ће му се ускоро смирити, ускоро ће
            бити слободан.”

                                                                                                  „Марфи”
   72   73   74   75   76   77   78   79   80   81   82