Page 110 - Bilten broj 10

крадљивац воћа. Такође, његов улазак у чин стварања имплицира одлучност
сродну оној Алексије, која се – како би се осетила живом – чупа за косу да би се
повредила, али не јеца од бола него се грохотом смеје. Као што видимо,
Хандкеово поигравање идентитетима врло је сложено, на крају крајева, осим
што се ћерка у понечем подудара с мајком, напомиње се да Алексија није право
главно име јунакиње. Све и да јесте, иако је она врло млада, где год да крене,
сапутници су јој старост и смрт.

Ништа мање слојевит од идентитетског није третман тема лутања и
путовања. Приповедач трага за Алексијом која кружи Паризом и његовим
предграђима, Ничијим заливом, а онда облашћу Пикардије, такође на северу
Француске. Њено путовање и трагање није апстрактна перипетија, него
представља шетњу савременим светом, Европом, територијом рата и
неједнакости, сиромаштва и равнодушности, самоће, пуном просјака без наде
да ће напустити маргину на којој се њихов живот урушава, очајних имиграната
који су предмет мржње, родитеља и деце који се не разумеју, бракова
оптерећених неспоразумима… Сви они се осећају као странци, исељеници из
живота: као и Алексија, залутали у лутању. У великим романима путовања –
Сервантесовом Дон Кихоту или Бекетовој Молои – као и овде, стварност излази
пред протагонист(кињ)у, док нас приповедач у метапрозним одељцима подсећа
на то да он осмишљава причу. Да, ово је роман и о писању, које је, као што је
већ имплицирано, такође вид путовања и лутања: креативна авантура у
књижевном и онтолошком смислу. Штавише, све у овом роману је стваралачки
чин. Лепше речено, цео свет је писање које објашњава али не може да буде
сасвим одгонетнуто.

Са сасвим заокруженим приступом темама путовања, лутања и трагања,
идентитетских вишеструкости и стварања, можда је Крадљивица воћа
најкомплекснији роман Петера Хандкеа. Нобелов комитет у својој одлуци да
додели награду аустријском писцу експлицитно је образложио оштру
перцепцију пејзажа у овој књизи. У њој не само да се урбани и рурални пејзажи
смењују него добијају сопствени глас. Хандке је способан да повеже искуство
природе са духовним, не западајући у замке да оде у мистику: успевајући да све
време чврсто корача књижевним тлом иако га је осмислио као склиско. А
најтежи задаци и јесу за најбоље.

Домагој Петровић