Page 112 - Bilten broj 10

Нобелова награда за књижевност затим је додељена Камију 1957. године, а
Сартр је потом своју одбио да прими. Ипак, отпор нацизму и окупацији
претходно је ујединио писце и мислиоце Сартрове и Камијеве генерације,
колико год да су различита била њихова идејна опредељења, они су били
хомогени на колективном плану...

„Шта смо ми у празном свету који час постоји, час не постоји ‒ да ли смо
оно велико Сартрово ’Ништа’ из његовог главног филозофског дела Биће и
ништа, или што би била космичка срећа, следимо нека Камијева сазнања и
тражимо начин да мирно, без великих речи и убијања, дакле без револуција,
стварамо нови свет по нашој мери, па макар као Сизиф стално гурали камен уз
брдо, који се одмах скотрља у низину, али ми настављамо исти, на први поглед
бесмислени, посао изнова”, реторичко је питање ауторке.

Проблем и осећање апсурда, Ками је тематизовао у својим књижевним
делима Странац, Калигула и Неспоразум, док га у Куги његов главни јунак
проноси као једну херојску и сизифовску животну борбу. Док се Сартр
друштвеним ангажманом и приближавањем филозофији марксизма све више
удаљавао од филозофије егзистенцијализма, Ками је Побуњеним човеком на
неки начин одговорио Сартровом политичком ангажману. Побуна о којој је
Ками говорио није револуционарно разарање већ стална тежња ка промени, без
идеолошког насиља и терора.

По Камијевој мисли, за човека нема излаза ни у метафизичкој побуни
против Бога, која је у ствари јалов устанак на себе самог, до коначне
усамљености и нихилизма. Нема, међутим, решења, ни у историјској,
револуционарној, побуни, јер је логика нихилизма једног Ивана Карамазова
припремила данашње револуције и велике инквизиторе, којима је „све
допуштено”, па и убијање. Овај Камијев став, по мишљењу Милке Лучић није
опаметио човечанство, јер његово природно стање је рат, па ауторка запажа:

„Јер ако се побуњени човек исцрпљује, схватајући сву јаловост и
безразложност тог исцрпљивања, он се буни не само против своје оностране
судбине већ и против апсурдне овостране судбине. Апсурдни човек се и даље
исцрпљује у садашњости, али хоће да Сизифов бескорисни посао постане
Прометејева помоћ човеку. Камијева побуна је превасходно уметничка побуна
која захтева, али која ништа радикално не мења.”
Камија треба изнова ишчитавати због тога што нас подсећа на то да је
човекова историја један самоубилаки поход на себе самог и сопствену
творевину, док идеологија уништава стваралачки занос уметника, Сизифа, који
увек изнова започиње свој креативни посао. Уметник поново и поново ствара
свет, а као такав биће увек сумњив једном револуционару, њихово помирење је
могуће ако се стално враћају изворима побуне.