Page 75 - Bilten broj 6 za 2023

9. Едуард Лимонов: БАТЛЕР КОД ГЕТСБИЈА / Београд: Лом, 2022.

Преузето са сајта:
https://lombooks.com/shop/nekategorizovano/batler-kod-getsbija/

Едуард Лимонов (1943–2020) рођен је у Украјини, одрастао је у Харкову,
афирмисао се у Москви као песник, да би 1974. године, на „другом таласу”
руске емиграције доспео у Њујорк, са женом која га је убрзо оставила. Живот
Руса у Америци и губитак жене коју је страсно волео теме су првог његовог
романа Ја, Едичка, који је написао 1976. године, објавио 1979. године у Паризу,
а тек 1983. године у Њујорку, да би књига, кад се 1991. године појавила у
Русији, била разграбљена у милион примерака.
„Роман Ја, Едичка генијална је књига о људској слободи, љубави,
страсти... Просто ме оборила с ногу.”

Захар Прилепин

Лимонов се 1991. године вратио у Москву и основао
Националбољшевичку партију, због чега је више пута хапшен и провео је
неколико година на робији.
Едуард Лимонов је написао још десетак књига, међу којима и роман
Батлер код Гетсбија (1981), као и роман о свом повратку у Русију: „Странац у
родном граду” (1992).

Док је покушавао да нађе издавача за Ја, Едичка, Лимонов је три године
радио као батлер код америчког мултимилионера у Њујорку, и у том периоду
настао је: Дневник губитника, из којег је много тога ушло у роман Батлер код
Гетсбија.

„Тамо, на улици, бирао сам најслабије, најјадније, ружне девојке, ловио
их, заводио, и позивао их код себе. Девојке дугих носева, кепеци, девојке без
груди, оне којима се дупе вуче по земљи, девојке лошег тена и танке косе, оне с
празнинама између зуба или веома танког врата, девојке с великим стомаком и
дебелим ногама – све су долазиле код мене. Неке нису имале косу и носиле су
перике. (...) Открио сам да су ова одбачена женска бића далеко сензуалнија и
узбудљивија у сексу од обичних жена, и далеко занимљивија од лепих жена.

Ове свеће које се топе, чији животи као да једва трепере, показале су се
као сладострасне и неуморне. Девојке великог трбуха зрачиле су таквом
пожудом као мајка Земља. Хтео сам да се скотрљам у наборе њиховог трбуха и
у њима се сакријем од несреће. А девојке анорексично мршавих тела, костури
(моје омиљене), толико мршаве да се у њима лако могао видети и осетити
сопствени пенис – гореле су пакленим пламеном.

Почео сам да их ловим због сопствене беде. Лепе жене, размажене
пажњом, не би се јебале са мном. Нисам имао пара да их водим у ресторане и
јавна места која подржавају њихову слабу сензуалност. Зато сам се окренуо тим
јадним одбаченим женама што се шуњају улицама и, у свом самопонижењу,