Page 75 - Bilten broj 6 za 2023
P. 75

9. Едуард Лимонов: БАТЛЕР КОД ГЕТСБИЈА / Београд: Лом, 2022.

            Преузето са сајта:
            https://lombooks.com/shop/nekategorizovano/batler-kod-getsbija/


                    Едуард Лимонов (1943–2020) рођен је у Украјини, одрастао је у Харкову,
            афирмисао  се  у  Москви  као  песник,  да  би  1974.  године,  на  „другом  таласу”
            руске емиграције доспео у Њујорк, са женом која га је убрзо оставила. Живот
            Руса  у Америци и губитак жене коју је страсно волео теме су првог његовог
            романа Ја, Едичка, који је написао 1976. године, објавио 1979. године у Паризу,
            а  тек  1983.  године  у  Њујорку,  да  би  књига,  кад  се  1991.  године  појавила  у
            Русији, била разграбљена у милион примерака.
                    „Роман  Ја,  Едичка  генијална  је  књига  о  људској  слободи,  љубави,
            страсти... Просто ме оборила с ногу.”

                                                                                         Захар Прилепин



                    Лимонов       се     1991.     године      вратио      у     Москву       и    основао
            Националбољшевичку  партију,  због  чега  је  више  пута  хапшен  и  провео  је
            неколико година на робији.
                    Едуард  Лимонов  је  написао  још  десетак  књига,  међу  којима  и  роман
            Батлер код Гетсбија (1981), као и роман о свом повратку у Русију: „Странац у
            родном граду” (1992).

                    Док је покушавао да нађе издавача за Ја, Едичка, Лимонов је три године
            радио као батлер код америчког мултимилионера у Њујорку, и у том периоду
            настао је: Дневник губитника, из којег је много тога ушло у роман Батлер код
            Гетсбија.

                    „Тамо, на улици, бирао сам најслабије, најјадније, ружне девојке, ловио
            их, заводио, и позивао их код себе. Девојке дугих носева, кепеци, девојке без
            груди, оне којима се дупе вуче по земљи, девојке лошег тена и танке косе, оне с
            празнинама између зуба или веома танког врата, девојке с великим стомаком и
            дебелим ногама – све су долазиле код мене. Неке нису имале косу и носиле су
            перике. (...) Открио сам да су ова одбачена женска бића далеко сензуалнија и
            узбудљивија у сексу од обичних жена, и далеко занимљивија од лепих жена.

                    Ове свеће које се топе, чији животи као да једва трепере, показале су се
            као  сладострасне  и  неуморне.  Девојке  великог  трбуха  зрачиле  су  таквом
            пожудом као мајка Земља. Хтео сам да се скотрљам у наборе њиховог трбуха и
            у њима се сакријем од несреће. А девојке анорексично мршавих тела, костури
            (моје  омиљене),  толико  мршаве  да  се  у  њима  лако  могао  видети  и  осетити
            сопствени пенис – гореле су пакленим пламеном.

                    Почео  сам  да  их  ловим  због  сопствене  беде.  Лепе  жене,  размажене
            пажњом, не би се јебале са мном. Нисам имао пара да их водим у ресторане и
            јавна места која подржавају њихову слабу сензуалност. Зато сам се окренуо тим
            јадним  одбаченим  женама  што  се  шуњају  улицама  и,  у  свом  самопонижењу,
   70   71   72   73   74   75   76   77   78   79   80