Page 88 - УСТАВНОПРАВНИ И ПОЛИТИЧКИ СИСТЕМ

А на једном месту у овом рукопису писац каже, да је и ово: „Још једна мала
књига од писца малих књига или кратког штива. Папирно и словно приспеће не
као исход, више као талог, оног што ни читалац, па ни критичар не примете и
не осете – текст је сав од прегласног у себи и на безгласан се начин
преображава у слике које су баш писцу тако краткотрајно пресудне.” Нема у
овој књизи ниједне сувишне речи, све је стало на мало страна, углављено

чврсто као што добри мајстори ударају носеће греде на којима почива слеме
куће. Разговори су то и чињења по банатским ајнфортима, примаћим собама и
конковима које треба моловати и ваљком са цветним шарама улепшати, да би
се тешка и сива чамотиња што дави и нагиње више на црну страну – потиснула.
Шајтинац остаје и овог пута веран Шајтинцу из претходних књига, не

попуштајући му и не повлађујући ни за педаљ.

Милан Ристовић

5. Алехандро Самбра: БОНСАИ: РОМАН / Београд: Геопоетика издаваштво,

2023.

Преузето са сајта:
https://www.geopoetika.com/o-knjizi/1828/bonsai

Бонсаи, бриљантни прозни првенац чилеанског књижевника Алехандра Самбре
(који је инспирисао Кристијана Хименеса да направи истоимени филм приказан
у селекцији „Известан поглед” на фестивалу у Кану 2011), није само, по речима
познате аргентинске новинарке и књижевнице Леиле Гериеро, ауторке Епилога
овог издања, „први роман који је до данас путовао недодирљив задржавајући
своје капацитете”, већ је дело „писца са апсолутним слухом”, у коме је „сваки
пасус неопходан, у коме ништа не недостаје и ништа није сувишно”; који је,

укратко, преглед књижевности „кроз страшни, реални осећај живота”, и који је
већ постао савремени класик. И, додаје Леила Гериеро, „леп генерацијски
роман о две особе које су се некада волеле у Чилеу, крајем двадесетог века,
један страшан роман о декаденцији и проласку времена, један комплексан
роман о књижевним поступцима”.

Хулио, ћутљиви јунак ове књиге, себе уверава да је боље затворити се у своју
собу и посматрати раст једног бонсаија него лутати неудобним путевима
књижевности. Ово је, како каже приповедач, „једна лагана прича која постане
тешка”, непотпуна прича која изазива вртоглавицу објашњену узнемирујућим
нестанком једне жене.
Хорхе Луис Борхес је саветовао да се пише на начин као да се уређује, коригује

садржај већ написаног дела. И управо је то урадио Алехандро Самбра у овој