Page 79 - Bilten broj 11 2021

Zašto razmišljanje rastužuje, esej Džordža Stajnera, profesora komparativne književnosti na
Oksfordu, govori o sjaju i bedi misli u deset kratkih poglavlja, ili „deset mogućih razloga za
tugu”. Polazeći od Šelingove misli da svaku misao prožima tuga, Stajner razmišlja o
razmišljanju tako što u svoje misli, pored tradicionalnih humanističkih znanja, uključuje i nova
saznanja iz kosmologije i neurobiologije, i baca oporu svetlost na ono što svi mi neprestano
radimo – mislimo.

„Telesne funkcije i mišljenje su zajedničko svojstvo pripadnika vrste koja sebe arogantno
definiše kao homo sapiens. Strogo uzev, svako ljudsko biće – muškarac, žena, dete – jeste
mislilac. To važi kako za nekog kretena tako i za Njutna, kako za nemuštog morona tako i za
Platona. Začetničke, inventivne misli, misli koje poboljšavaju život, mogu se pojaviti uvek i na
svakom mestu, mogu pasti na pamet neobrazovanim, tupavim pa čak i mentalno
hendikepiranim osobama. Ove misli se gube zato što nisu artikulisane ili na njih nisu obratili
pažnju čak ni oni koji su ih mislili. Naše misli su kao majušne spore koje se razmnožavaju –
spolja i iznutra – u milionskom broju. Samo maleni deo preživljava i donosi plod. Kulturu,
'opšte stremljenje' ka duhovnoj pismenosti, možemo definisati stepenom do kog se
prvorazredno mišljenje raširilo i utelotvorilo u opštim vrednostima i praksama, ili pak nije. Da
li su kreativne misli prihvaćene u školama i doživele opštedruštveno priznanje? Da li su
doprele do unutrašnjeg uha, čak i kada je proces slušanja često tvrdoglavo spor i opterećen
vulgarizacijom. Da li se autentično mišljenje i njegovo receptivno vrednovanje ometa, čak
sprečava putem političkog, dogmatskog i ideološkog poricanja koje ne misli?”