Page 74 - Bilten broj 11 2021

Adolf Muschg je rođen 1934. u Zollikonu, nadomak Züricha, i do penzionisanja je bio
profesor nemačkog jezika i književnosti na Tehničkom univerzitetu u Zürichu (ETH), a u
periodu od 2003. do 2006. i predsednik Akademije umetnosti u Berlinu. Napisao je veliki broj
romana, među koje spadaju: „U zečjem letu” („Im Sommer des Hasen”, 1965), „Svetlost i
ključ” („Das Licht und der Schhlüssel”, 1984), „Crveni vitez” („Der rote Ritter”, 1993),
„Suterova sreća” („Sutters Glück”, 2004), kao i više zbirki pripovedaka, poput „Ljubavnih
priča” („Liebesgeschichten”, 1972) i „Kada je sreća” („Wenn es ein Glück ist”, 2008).
Napisao je i biografiju Gotfrida Kelera (1977), i objavio više zbirki eseja i predavanja („Was
ist europäisch”, 2010; „Literatur als Therapie?”, 1981, itd.). Za svoj književni rad dobio je
gotovo sve najvažnije nagrade koje se dodeljuju u zemljama nemačkog govornog područja
(Hermann-Hesse-Preis, Georg-Büchner-Preis i Grimmelshausen-Preis). Spada među
nauglednije žive švajcarske pisce i važi za jednog od najcenjenijih današnjih germanofonih
intelektualaca.

„Mi smo danas zabrinuti svedoci zločina koji se čine u nameri da se iskorene zločini druge
strane – jer su, razume se, istinski zločini uvek zločini druge strane. I ti zločini ne samo da
naše vlastite opravdavaju, već apsolutno zabranjuju da se za njih koristi isti naziv. Za
suspendovanje civilizovane semantike u vlastitu korist, za pravedno falsifikovanje vlastitog
bilansa uvek postoje najnužniji razlozi. Ko je bio žrtva poput Jevreja, ko više nikada ne želi da
bude žrtva, da nikada više sebe ne gleda kao žrtvu, jer je u slici žrtve bio primoran da sebe
omalovažava, da sebe prezire, da sebe posmatra očima zlikovca koliko god to bilo mučno, u
njegovu perspektivu se uvlači slepa mrlja. Kako bi takav bio inače u stanju da u traženoj
odmazdi prepozna žrtvu na drugoj strani, tj. vlastitu refleksiju? Takav sebi zauvek daje za
pravo, čak dužnost, da terorom naziva samo neprijateljske poteze, te da zahtev da neprijatelj
ovako ili onako iščezne nazove ni manje ni više nego pravednim. Da, takvo nešto priliči
Jevrejima koji su pokazali i kojima je pokazano da nisu tek neki običan narod. Šoa,
civilizacijski krah, svoje preživele je u odnosu na sve što čine ili ne čine opremila stalnom
opremom privilegovane pravde, koja se više ničim ne da poništiti. Nijednom narodu kao
nemačkom ne priliči da ćuti o primeni takve pravde.”

Adolf Muschg,

„Trpeti znači vređati”

3. Erling Sandmu: VREME I ISTORIJA: O poreklu savremene istoriografije i istorijskim
pitanjima / Loznica: Karpos, 2019.

Preuzeto sa sajta: http://karposbooks.rs/shop/supplementa/vreme-istorija-o-poreklu-
savremene-istoriografije-istorijskim-pitanjima-erling-
sandmu/?_rstr_nocache=rstr828617beb2147da2

Erling Sandmu, norveški istoričar, ispisuje genealogiju savremene istoriografije, daje pregled
njenih metoda i ciljeva, počev od Herodota i Tukidida, preko Jevsevija Kesarijskog i
Avgustina, renesansnih i prosvetiteljskih istoričara, pa sve do Leopolda Rankea, škole Anala i
poststrukturalizma. Kako možemo znati nešto pouzdano o prošlosti? Da li je prošlost nešto što
istoričar treba samo jednom za svagda da otkrije ili se ona neprestano otkriva, te je istorija
otuda promenjiva i nepostojana? Kako i zašto uopšte pisati i istraživati istoriju? Da li se
istoriografija, kako tvrdi Pol Ven, suštinski nije razvijala nakon antike (i dalje odgovara na isto